Lukas Nola

U ZAVJETRINI (BOLNICA DUBRAVA)

moja žena i ja stojimo u zavjetrini

zelenog hodnika nema nikoga

dolazi žena i pita za muža

muž joj je umro maločas

Vjetar je skoro odnese

želi vidjeti muža još jednom

ali ne može kaže sestra danas

danas je vikend u ponedjeljak može

što to uopće znači viče moja žena

želim vidjeti moga muža

još jednom

žena ode

zagrlim svoju ženu šlafrokom

i grlimo se još ovaj vikend

sigurno

Lukas Nola

Tess Gallagher

Tess Gallagher

JESTI ŽUTO

divlje cvijeće

koje je Ljubo ubrao za mene

sa planine,

Crne Planine, iznad njegovog

rodnog mjesta, Cetinja,

soj

najslađi tamo

gdje je prirastao

za kamen.

Preveo: Aleksandar Bečanović

Dva puta - Ružica Miličević

Dva puta

U Simonove oči su se usjekla dva puta:
Prvim je krenuo iz tijela matere, otvorenih očiju.
Na drugi je pošao zavezanih očiju.
Ni na jednom, ni na drugom nije znao kuda ide
ni da li će se ikada vratiti iz jame iz koje se ne izlazi
sa istim tijelom i istom dušom

Ružica Miličević

The Beatles - Lucy in the sky with diamonds

Picture yourself in a boat on a river
With tangerine trees and marmalade skies
Somebody calls you, you answer quite slowly
A girl with kaleidoscope eyes

Cellophane flowers of yellow and green
Towering over your head
Look for the girl with the sun in her eyes
And she's gone

Lucy in the sky with diamonds

(…)

Tea Benčić Rimay

PREBOLJET ĆU TE

Preboljet ću te. Znam to, znam sasvim sigurno. Preboljet ću te. Moram to jednom izgovoriti glasno. Moram izvući na svjetlo dana onaj tihi i uporni, tako zgromljen osjet sa dna trbuha, dati mu zraka. Propustiti ga svim uvalama, posteljama i stolovima za kojima smo sjedili.

Nisam bolesna, barem ne nasmrt. Pomaknut ću to brdo bez sjene, sama samcata. Prodisat ću. Kao šuma, kao stablo kojem gule koru. Protrčat ću, slomiti taj samosvojni ponos, tu šašavu vjeru u jedno i jedino. Od tebe ću napraviti pjesmu koja nije sjećanje. I ti se smiješ, bez glasa, kažeš: ne možeš to. Nisi kamen, nisi otok kornatski. Nisi geto, nisi lijepa, nisi čudo, nisi zvijer. Ti si moja zauvijek.

Znam taj osjećaj. Sada. I vraća mi se dah kojim snažim pokret, mičem, lomim vrijeme i brišem zauvijek. Preboljet ću te. Znam sebe. Znam tebe. I dan je, i nisam u krevetu. I nema gropa u trbuhu, ustima, ušima, mozgu. Hodam, zastajem, govorim, čujem, dišem. Ti si kamen i otok kornatski. Ti si pjesma koja nema sjećanje. Ti si more bez savjesti. Ti si sasvim moj.

Tea Benčić Rimay (1956-2009)

Vasko Popa

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica

Zderao ti senku sa svoje senke

Izravnao bregove u tebi

Ravnice ti u bregove pretvorio

Zavadio ti godišnja doba

Odbio sve strane sveta od tebe

Savio svoj životni put oko tebe

Svoj neprohodni svoj nemogući

Pa ti sad gledaj da me sretneš

Vasko Popa (1922-1991)

Stefan Simić

Vraćajući film našeg života

Ko je, kada i koliko bio sebičan

U trenucima kada nam je bilo najteže

Dolazimo do tužnog saznanja

Da je pravog saosećanja bilo malo

I ta velikodušnost koju smo davali

Retko kada je bila uzvraćena

U trenucima dok smo tonuli

Dobro smo zapamtili ko nam je okrenuo leđa

Bio grub

Zaboravio da se javi

Niko nije vidovit

Ali bar oseća da nešto nije u redu

Kada konačno progledamo

I ne gledamo na ljude samo sentimentalno

Zaprepastimo se

Čega je sve tu bilo oko nas

Koliko neodgovornosti, licemerja, niskih udaraca

Onda

Kada to konačno rasteramo od sebe

Onda prodišemo

I prestanemo da rešavamo tuđe probleme

I živimo tuđe živote

Na red dođe naš život

Naše sve

Ostaju rane, ostaje bol

Ali i neki dugo čekani mir

Koji nam treba kao malo šta

Da nas vrati

U naše sve

I podigne

Od svih onih

Koji su nas vukli na dno

I isisavali sve ono najbolje iz nas

Osloboditi se

Znači ponovo prodisati

Stefan Simic

Josif Brodski

NE TUGUJ

Jedino s tugom osećam solidarnost. Ali sve dok mi usta ne ispuni prašina, iz njih će se čuti samo zahvalnost. Sreća i tuga su apsolutno neizbežne. Baš kao ljubav i smrt. Sreću obično spoznajemo tek kada je gubimo. A tugu ne možemo da ne primetimo: naleže na srce, kljuje u stomaku i stoji pod grlom. Stvar je, mislim, u tome da se tuga krije iznutra, a radost se gomila spolja. Tuga čini život nepodnošljivim tako što spušta gvozdenu zavesu i smeta radosti da spasonosno grune. Sprečena da se izbavi od patnje, radost se smešta kraj tuge, kao neka ljupka bolničarka sa smislom za humor. Otprilike tako zamišljam anđela. Da bi se našao tračak svetlosti u mraku, treba iz crnog sukna izvući makar jednu jedincatu šarenu nit. Uvek je ima, treba je samo uočiti. Kao svaki totalitarni režim, tuga se izdaje za isključivog gospodara života. Ali vi i ja znamo da se svaka vlast samo sama sebi čini apsolutnom.

Isprobavši sve moguće, zaustavio sam se na svemu što naiđe. Tuga je jedna, a radosti, makar bile i male, bezbrojne su. U suštini, zadovoljstvo može da pričini i trn, kada ga izvučeš. Ali češće sam se snalazio sasvim banalnim sredstvima: omiljena stranica, stari film, domaći boršč. Noću je u obzir dolazio mesec, danju oblaci, s proleća povetarac. Znajući iz iskustva da se tuga ne deli, nastojao sam da je izolujem, okruživši je sitnim radostima, kao kralja pešacima. Da bih imao uvid u svoj arsenal, palo mi je na pamet da svakodnevno unosim u stoni kalendar radost koja je bila posebna.

Nije prošlo dva dana a umro mi je otac, od koga tako nešto uopšte nismo očekivali. Nisam znao šta da upišem u kalendar, sve dok se nisam setio kineskog mudraca, koga je car zamolio da sentencijom ukrasi novi dvorac. – Deda je umro, otac je umro, sin je umro – vešto je ispisivao kičicom mudrac. – Šta je tu lepo? – razderao se car, zureći na upropašteni zid. – Redosled – hladno odgovori mudri muž. – Složićeš se da bi obrnuto bilo gore. Otac je, dodajem, umro u svom krevetu, radujući se životu. To znam jer sam, kada su ga odneli, pod njegovim jastukom našao tom Iljfa i Petrova.

Josif Brodski (1940-1996)

(Pr. Draginja Ramadanski)

Marko Tomaš

Opet smo ostali uskraćeni za ljeto.

Trebamo puno dulje biti bosonogi i slani

dok dani ne postanu sasvim nalik jedan na drugi.

Premalo je sve to za djecu poput nas.

Netko nas potkrada i vara.

Kuda odu svi ti sunčani sati

kada jesen pruži ruku i stavi užinu u učeničke torbe?

Bezbrižnost nam je tek namignula.

More se nije stiglo naviknuti na naša stopala.

I, što sada kada smo opet na mjestu s kojeg smo krenuli?

Nismo se stigli ni zavoljeti na drugačije načine.

Nismo dobili šansu, premalo je sve to, prekratko je ljeto.

Opet moramo odrastati, opet umotati naše udove,

skriti se od neba koje polako postaje neraspoloženo,

disati duboko da zaspimo, moramo se opet sresti

u svijetu u kojemu ništa ne možemo nazvati svojim

izuzev toga što ostaje u nama kao ostatak ljeta,

jedan sunčani trenutak zbog kojeg preplićemo prste,

čuvamo se od svega što dolazi na kraju rujna

kada je sve zvanično i neizbježno,

kada se više ne možemo zavaravati

da još ima žala, da ima mora i dana nepodnošljivo dugih,

da je vremena napretek

i mladosti.

Marko Tomaš

Gusar - Vida Manestar

GUSAR

Zove me ići tamo

Gdje ničemu se ne nadam

Gdje mi veliko more govori

Koliko sam malo važna

Gdje mi beskraj zvijezda govori

Da sâm sam ključ Svemira

Zovu me varljive daljine što uče

O nepreglednoj divljini najbližeg srca

Gdje me valovi planinskih vrhova sažalijevaju

Što ne mogu baš sve u jednom životu

Škakljajte me i štipkajte

Hladite, grijte

Vi ruke meke i grube

Vi vode, travke i kamenje

Popit ću sve kapi

Rodilo ih more ili oblak

Ili oko ili tvoja vruća koža

Za tren oka sunce klone

Za tren života stogodišnja igra prođe

Đavolji je ples svjetla i sjene

Nisu još sve suze isplakane

A ono najbolje već je bilo i opet će biti

Nekome jedro, nekome mir,

Nekome pjesma, nekome smijeh

Valuta potpune slobode

Vida Manestar

Eduardo Galeano - Kuća riječi

KUĆA RIJEČI

Helena Villagra sanjala je kuću riječi u koju su svraćali pjesnici. Riječi pohranjene u staklenim bočicama čekale su pjesnike i nudile im se, lude od želje da budu odabrane: zaklinjale su pjesnike da ih pogledaju, da ih pomirišu, da ih dodirnu, da ih kušaju. Pjesnici su otvarali bočice, isprobavali riječi prstima, a zatim bi ih kušali ili se mrštili. Pjesnici su tražili riječi koje ne poznaju, ali i riječi koje su nekoć poznavali, a zatim izgubili.

U kući riječi nalazio se stol pun boja. Boje su bile servirane na velikim pladnjevima i svaki bi se pjesnik poslužio onom koja mu je nedostajala: žutom poput limuna ili žutom poput sunca, plavom poput mora ili plavom poput dima, crvenom poput voska, crvenom

poput krvi, crvenom poput vina...

Eduardo Galeano

Bertolt Brecht

ZADOVOLJSTVA

Prvi pogled s prozora ujutro

Ponovno pronađena stara knjiga

Oduševljena lica

Snijeg, mijena godišnjih doba

Novine

Pas

Dijalektika

Tuširati se, plivati

Stara muzika

Udobne cipele

Shvaćati

Nova muzika

Pisati, saditi

Putovati

Pjevati

Biti prijazan.

Bertolt Brecht (1898 - 1956)

(Preveo Viktor Žmegač)

Hermann Hesse

IGRA STAKLENIH PERLI

Muziku svemira i muziku majstora

U strahopoštovanju spremni smo slušati

Na čistu svetkovinu poštovane duhove

Obdarenih vremena prizivati.

Puštamo da nas uzdigne tajna

Magične formule, na čijem su se području

Ono bezgranično, besno, život,

U jasne slike zgrušali.

Poput sazvežđa odjekuju kristalno,

U službi njima bio je našeg života smisao,

Iz krugova njihovih pasti ne može niko,

Do prema središtu svetom.

Hermann Hesse (1877-1962)

(Preveo Branimir Živojinović)

Charles Bukowski - The Laughing Heart

Your life is your life

don’t let it be clubbed

into dank submission.

Be on the watch.

There are ways out.

There is a light somewhere.

It may not be much light

but it beats the darkness.

Be on the watch.

The gods will offer you chances.

Know them.

Take them.

You can’t beat death but

you can beat death in life,

sometimes.

And the more often you learn

to do it,

the more light there will be.

Your life is your life.

Know it while you have it.

You are marvelous.

The gods wait to delight

in you.

Charles Bukowski, The Laughing Heart, Betting on the Muse: Poems and Stories

Umjetnost malih koraka – Antoan de Sent Egziperi

Umjetnost malih koraka – Antoan de Sent Egziperi

Gospode, ja ne molim ni za čudesa ni za priviđenja, već za snagu svakodnevnu. Nauči me umjetnosti malih koraka.

Načini me pažljivijim i snalažljivim, da bih se u raznolikosti svakodnevnog života zadržavao na otkrićima i iskustvima koja me uzbuđuju.

Nauči me da pravilno raspolažem vremenom svog života. Podari mi fini dar da razlikujem primarno od sekundarnog.

Ja molim za snagu uzdržanosti i mjere, da kroz život ne bih lepršao i skliznuo, već razumno planirao tok dana. Da mogu vidjeti vrhove i prostranstva i da čak ponekad nađem vremena da uživam u umjetnosti.​

Pomozi mi da shvatim da iluzije nisu od pomoći. Ni sjećanje o prošlosti, ni snovi o budućnosti. Pomozi mi da budem ovdje i sada, i prihvatim ovaj trenutak kao najvažniji.

Spasi me od naivnog uvjerenja da sve u mom životu treba da bude glatko.

Podari mi jasnu spoznaju da su teškoće, porazi, padovi i neuspjesi samo prirodni, sastavni dio života, zahvaljujući kojima rastemo i sazrijevamo.

Podsjećaj me da se srce često buni sa razlogom.

Pošalji mi u pravom trenutku nekoga ko ima hrabrosti da mi kaže istinu, ali da mi je kaže s ljubavlju!

Znam da se mnogi problemi rješavaju ako se ništa ne uradi, zato me nauči strpljenju.

Ti znaš koliko je jaka moja potreba za prijateljstvom. Daj mi da budem dostojan tog najljepšeg i najnježnijeg Dara Sudbine.

Daj mi bogatu maštu, da bih u potrebnom vremenu, u potrebnom trenutku, na pravom mjestu, u tišini ili govoreći, nekome podario neophodnu toplinu.

Napravi od mene čovjeka koji zna da dopre do onih koji su zaista na dnu.

Spasi me od straha da ću nešto propustiti u životu. Ne daj mi to što ja želim, već to što mi je zaista potrebno.

Nauči me umjetnosti malih koraka.

Antoan de Sent Egziperi

•

Seigneur, apprends-moi l’art des petits pas.
Je ne demande pas de miracles ni de visions,
mais la force pour le quotidien !
Rends-moi attentif et inventif pour saisir
au bon moment les connaissances
et expériences qui me touchent particulièrement.
Affermis mes choix
dans la répartition de mon temps.
Donne-moi de sentir ce qui est essentiel
et ce qui est secondaire.
Je demande la force,
la maîtrise de soi et la mesure,
que je ne me laisse pas emporter par la vie,
mais que j’organise avec sagesse
le déroulement de la journée.
Aide-moi à faire face aussi bien que possible
à l’immédiat et à reconnaître l’heure présente
comme la plus importante.
Donne-moi de reconnaître avec lucidité
que la vie s’accompagne de difficultés, d’échecs,
qui sont occasions de croître et de mûrir.
Fais de moi un homme capable de rejoindre
ceux qui gisent au fond.
Donne-moi non pas ce que je souhaite,
mais ce dont j’ai besoin.
Apprends-moi l’art des petits pas !
Antoine de Saint-Exupéry

Henri Michaux

Ce qui est devin est la nature. Les chose immédiates sont la nature. La transsubstantion est la nature. Les miracles sont la nature. Les miracles, la lévitation. La joie parfaite. La fusion dans l'amour est la nature. La libération de l'âme.

“Plume”, p. 113

•

Ono što je božansko je priroda. Neposredne stvari su priroda. Trans-supstancija je priroda. Čuda su priroda. Čuda, levitacija. Savršena radost. Fuzija u ljubavi je priroda. Oslobođenje duše.

,,Pero”, str. 113

Paul Eluard

Ona stoji na mojim kapcima

I njena kosa je u mojoj,

Njeno tijelo ima oblik mojih ruku,

Ona je boje mojih očiju,

Ona se utapa u moju sijenku

Kao kamen u nebo.

Ona ima uvijek otvorene oči

I ne dopušta mi da spavam.

Njeni snovi pri punoj svjetlosti

Čine da sunce ispari,

Zbog njih se smijem, plačem i smijem,

Pričam, a ništa ne govorim.

Paul Eluard

Prepjev sa francuskog na crnogorski jezik: T.Ž.

Simone Veil

Il restera de toi

Il restera de toi ce que tu as donné.

Au lieu de le garder dans des coffres rouillés.

Il restera de toi de ton jardin secret,

Une fleur oubliée qui ne s’est pas fanée.

Ce que tu as donné, en d’autres fleurira.

Celui qui perd sa vie, un jour la trouvera.

Il restera de toi ce que tu as offert

Entre les bras ouverts un matin au soleil.

Il restera de toi ce que tu as perdu

Que tu as attendu plus loin que les réveils,

Ce que tu as souffert, en d’autres revivra.

Celui qui perd sa vie, un jour la trouvera.

Il restera de toi une larme tombée,

Un sourire germé sur les yeux de ton coeur.

Il restera de toi ce que tu as semé

Que tu as partagé aux mendiants du bonheur.

Ce que tu as semé, en d’autres germera.

Celui qui perd sa vie, un jour la trouvera.

Simone Veil

•

Ostaće od tebe

Ostaće od tebe ono što si dao.

Umjesto da si to čuvao u zrđalim škrinjama.

Ostaće od tebe od tvog tajnog vrta,

Jedan zaboravljeni cvijet koji nije uvenuo.

To što si dao u drugima će procvjetati.

Onaj ko izgubi svoj život, jednog dana će ga pronaći.

Ostaće od tebe ono što si poklonio

Između raširenih ruku jednog jutra na suncu.

Ostaće od tebe ono što si izgubio

Ono što si čekao dalje od buđenja.

Ono od čega si patio u drugima će oživjeti.

Onaj ko izgubi svoj život, jednog dana će ga pronaći.

Ostaće od tebe jedna pala suza,

Jedan osmijeh koji je klijao u očima tvog srca.

Ostaće od tebe ono što si posijao

Ono što si podijelio sa prosjacima sreće.

Ono što si posijao u drugima će niknuti.

Onaj ko izgubi svoj život, jednog dana će ga pronaći.

Simone Veil

Hope by Emily Dickinson

Hope is the thing with feathers

That perches in the soul

And sings the tune without the words

And never stops at all.

By Emily Dickinson

Odrastao? Nikad! Pasolini

Pier Paolo Pasolini (1922-1975)

ODRASTAO? NIKAD!

Odrastao? Nikad - nikad, poput postojanja

koje ne sazrijeva - ostaje nezrelo zauvijek

iz blistavog dana u blistavi dan

ja mogu samo ostati vjeran

divnoj monotoniji čuda.

Eto zašto se, u radosti,

nikad nisam prepustio - eto zašto

u strepnji svojih grijehova

nikad nisam dodirnuo pravo grizodušje.

Jednak, uvijek jednak neizraženom,

na izvoru onog što jesam.

(Preveo Valter Milovan)