Danilo Kiš o francuskoj kulturi i apstraktnom dijalogu
U nastavku je odlomak iz intervjua O zlu i iskustvu objavljenog 1980. god.
- Očekujete li nešto od onoga što se zove francuska kultura?
Vidite, ‘ono što se zove’ francuska kultura za mene je, danas, pre svega kultura posredništva, tle na kojem bi mogla da raste, da ne bih rekao cveta, jedna evropska kultura ili čak jedna univerzalna kultura u najširem značenju te reči. Da budem tačniji: čini mi se da je Pariz još uvek, i sve više, velika pijaca ideja, gde se prodaje na dražbi sve ono što je svet kulture izručio iz sebe negde drugde, pod nekim drugim meridijanima…
- Vi ste jednako ozlojađeni…
Samo konstatujem neke činjenice. U prvom redu ovo: da bi neka kultura egzistirala, mora proći kroz Pariz. Hispano-američka literatura, ta sjajna hispano-američka literatura, postojala je i pre no što su je otkrili Francuzi, kao što su postojali egzistencijalizam, ruski formalizam itd., itd., ali da bi se domogli milosti sveopšteg priznanja, da bi postali opštim dobrom, morali su proći kroz Pariz. Eto čemu služi pariska kuhinja. Emigranti, univerziteti, teze i teme, prevodi, eksplikacije: jednom rečju kuhinja. To je francuska kultura. Sve dobro iskuvati, začiniti, prežvakati… Bar je recept francuski. Dok su kost i srž i meso iz importa. U tome je i velika opasnost: ta gastronomska logika potrošačkog društva koje konsumira sve podjednako, koje je u stanju da sve sažvaće i… eto vam bućkuriša.
- Stanite! Možda ćete vi doprineti nešto. Da li vam se čini?
Šta vam pada na pamet! Mi, Jugosloveni, mi smo marginalni i ostaćemo marginalni. Kao kultura, kao literatura, mi ne postojimo, ni u Parizu ni nigde u svetu. To je sudbina malih naroda, tačnije malih jezika. I to je tako. Mi smo ‘egzotika’, i svet interesujemo samo kao egzotika.
- Šta onda, po vama, znači biti jugoslovenski pisac u Parizu?
Sve što se događa ovde, u kulturi, politici, u literaturi, to je i moj svet, deo mog sveta, deo moje kulture. Meni su poznata sva imena francuske kulture, ja s njima vodim svakodnevno jedan apstraktni dijalog. Ali oni ne dele moj svet. Između nas nisu mogućne nikakve reference kad je reč o našoj kulturi i o njenim ključnim temama i problemima. Njihove teme su i moje; moje nikad nisu i njihove.
Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, str. 109.