Ratko Petrović

Neke ljudine davno,

(ne mašući nikome)

u znoju, muški,

ko da ljubav

vode s čelikom,

pravile su ovu prugu:

da

njome

odeš…

jednosmerno neko

veče

I još malo posle,

u čekaonici,

naslonjen na vrata

mirisaću na kišu,

mirisaću na provinciju,

na pokisle stihove

i pomalo previše

na bife…

I kad te sasvim

ne bude bilo

da ipak

istrčiš iza ugla

zadihana,

i s bukom u grudima,

kao da hiljadu preplašenih

gugutki poleće

sa varoške katedrale…

Dignuću kragnu,

kao sidro,

zgužvaću osmeh,

malo nakriviti kačket

i pogled

da zaklonim lice,

u prolazu…

Prolazu,

kraj svih ovih

,,ostajućih”

oko mene.

Ratko Petrović