Marko Tomaš
Naše su samoće vidjele i bolje dane.
Drugim su ulicama hodale.
Teturale su naše sjene trgovima europskih metropola
ali nigdje takve samoće, tako poznate, tople i prisne
samoće od koje se umire
nigdje nema osim na ulicama našeg izgubljenog grada
Nigdje te nisam i nigdje neću tako voljeti.
U stranim smo gradovima i mi stranci,
nema poznatih mirisa kojima se hrane samoća
i strah od starosti
Nigdje drugdje ne stare poznata lica
i nemamo koga ispraćati.
Samo smo prema našem gradu roditeljski strogi
jer nigdje drugdje nismo bili mladi,
drugdje to možemo ostati.
Nigdje se naši strahovi nisu toliko snažno grlili
kao među onima koji nas oduvijek znaju.
Nigdje se nismo morali kriti kao među zgradama
čija smo vrata otvarali od djetinjstva.
Nigdje naši susreti nisu ni pasus u gradskoj priči,
iz svakog grada možemo otići
ali samo se u jedan nikada ne možemo vratiti
i samo tamo ne možemo napustiti jedno drugo.
Nigdje takve ljubavi, ponavljam,
nigdje se ne može tako voljeti
kao u svom gradu
jer nigdje nismo toliko sami
kao među svojima.
Marko Tomaš
(Iz zbirke "Skratimo priču za glavu")
Pablo Neruda - Lagano umiranje
LAGANO UMIRANJE
Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život
kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,
da pobjegne od smislenih savjeta…….
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!
Pablo Neruda
Hans Magnus Encensberger
Nekakva smrtna opna,
kažu,
ali sta je bilo u njoj?
Psiha,
tako psiholozi,
duša,
tako dušebrižnici,
persona,
tako šefovi personala.
A uz to još i anima,
imago, demon,
identitet, Ja,
Ono i Nad-ja.
Leptir koji se,
kažu, podigao
iz tog meteža,
pripada nekoj vrsti
o kojoj ne znamo ništa.
Hans Magnus Encensberger
Prevela s njemačkog: Drinka Gojković
Karver - Još uvijek tražim onu pravu
JOŠ UVEK TRAŽIM ONU PRAVU
Sada kada si otišla na pet dana,
pušiću koliko god hoću,
i gde god hoću. Praviću tost i ješću ga
sa džemom i masnom slaninom. Lenstvovaću.
Ugađaću sebi. Šetaću po plaži ako mi
se šeta. A šeta mi se, sam i
razmišljajući o vremenu kad sam bio mlad.
O onima koje su me tada ludo volele.
I kako sam ja voleo njih više od svih drugih.
Osim jedne. Kažem ti, radiću šta god
hoću dok nisi ovde!
Ali ima nešto što neću da radim.
Neću da spavam u našem krevetu bez tebe.
Ne. Tako nešto nije mi po volji.
Spavaću gde god mi drago -
tamo gde najbolje spavam kad nisi tu
i kad ne mogu da te zagrlim kao uvek.
Na ulegloj sofi u mojoj radnoj sobi.
(R. Karver, prev. F. Rigonat)
Nedžad Ibrahimović - Kako umire pjesnik
KAKO UMIRE PJESNIK
Pjesnik umire kao siroče. Umru trave i vode,
nebo i zemlja, umru djeca i roditelji, prijatelji, umru
njegove žene, umru domovine i životinje, ljubavi i
mržnje i sva druga bića - sve što je
nastanjivalo njegov svijet umre. Drugi pjesnik za
to ne mari - šokiran je saznanjem da neko od njih
uopće može umrijeti, i da se taj jadnik zacijelo
potrošio, predao. ( Tek pred svojom smrti shvati da je
prije njega umro pjesnik. I tad mu bude žao - sebe. )
I kad po njima pljuju i kad im se dive, svi ti rimo -
vatelji i pjesnici slobodnog stiha znaju da svijet
postoji samo zato da bi bio opisan. Takav kakav
je - prostran ili skučen, miran ili zavađen, ispunjen
smrtima ili iscrpljen životima - za njega se vrijedi
boriti, jer je on najbolji od svih mogučih svjetova.
Pjesnikovih.
I zato, kad umre pjesnik, svi ljudi moraju naviti
satove, okupiti se i doći na sahranu, da im poslije
ne bude žao. Da sa njim ne nestanu.
Nedžad Ibrahimović
Brano Petrović
Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
Nag i siromašan padam u provaliju.
Sve poznato i drago trampih za nepoznato
unapred slaveći svoju pogibiju.
Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida.
Lekaru je lakše: kad je bolestan ljude leči.
Meni je najteže ljubavi moja čista -
mene u jatima napuštaju reči.
Brano Petrović
Jelena Langold o slobodi
Da li biste rekli da je Vaša proza na neki način feministička?
Jelena Langold: Ako malo šire posmatrate stvarnost - svaka umjetnička kreacija nosi sa sobom iskru feminizma. Umjetnost zahtijeva da budete slobodni, da se upustite u poduhvat mašte, u poduhvat mijenjanja stvarnosti shodno svom unutrašnjem biću, podsvjesnom impulsu, bilo čemu... Da biste to radili, morate zaista osjećati slobodu u sebi i morate je, kroz svoje djelo, ponuditi i čitaocu. U tom smislu: da, svaka je knjiga i feministički manifest, jer umjetnost širi i oslobađa svaku dušu koju dotakne.
Adieu
Adieu
Quand tu tenais ma main
Tu n'as pas su que tu me maintenais sur terre
Pour que je ne vole pas
Quand tu m'as caressait le visage
Tu n'as pas su que tu guérissais ma peau
De tous les coups de vent
La vie est si forte en moi
Elle veut rencontrer des autres vies
Qui dancent, qui rient, qui font des bêtises
Elle me jette vers l'inconnu
Ce n'est pas facile de l'être
Si sauvage, si vivante et si douce au même temps
Dans quelques jours la vie me jette vers les canyons, les lacs, les baies
C'est où ella va trouver d'autre vies
La vie des pierres, des mers et des magnolias
Heureusement, j'ai trouvé une seule maison
Pour avoir un toit
Pour avoir chaud
C'est la littérature
Notre grande maison commune
Le temps nous montre que je t'ai apporté de la vie, de l'amour, de la joie
Mais aussi de la douleur, de vide, du flou
Il me semble que c'est toujours comme ça
Que tous les vrais amours sont tragiques
Soit ils sont comme des magnolias
Qui s’ouvrent... et se ferment
Nous laissant le mémoire de la lumière
Tu étais mon magnolia
Tu le sais
Tu me sentais
Je te sentais
Pardonne moi, mon magnolia
La vie me tire vers l'inconnu
Il faut que je parte
Il faut que je marche
"Droite et libre"
Comme tu m'as connue
Tijana Živaljević
Posjeta pjesniku u bolnici - Vukanović
Posjeta pjesniku u bolnici
Još s vrata smo ga ućutkivali
da ne progovara,
da se ne pomjera,
da ne razmišlja,
da bude što nevidljiviji.
Jer nikada se ne zna
šta mu umjesto nas
može banuti u sobu.
- U pitanju su dani i za biti i za ne biti -
rekao je doktor, upravo prolazeći.
- Za njega ili za njegove pjesme? -
htjeli smo da znamo.
- Ja se tu ne bih miješao -
mudro će on.
Jer za sve vrijeme operacije
on je recitovao stihove.
Ako im se što loše desi, doktore,
Vi ćete biti odgovorni.
Sa pjesnikom ne možete kao sa drugima.
Gdje god ste skalpelom promašili,
pogrešno zašili,
tupferom prigušili,
stihovi će oživjeti.
A ako ste u njih dirnuli,
svi ćemo umrijeti.
Jovanka Vukanović
(Zbirka pjesama: Otići.)
Bez odraza - Cuney
Bez odraza
Ona ne zna
Koliko je lijepa,
Ona misli da svojim crnim tijelom
Ne može da se ponosi.
Kada bi mogla da zaigra
Gola
Pod palmama
I da ugleda svoju sliku u rijeci,
Ona bi znala.
Ali na ulici nema palmi,
I niko ne može da se ogleda
U vodi od sudova.
W. Cuney
Poraz - Zagajewski
Poraz
Zapravo umijemo živjeti tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju,
ljubav oprezno podiže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Čiope plešu u zraku
nastanjene u beskraju.
Drhti lišće topola,
samo je vjetar nepomičan.
Tamne siluete neprijatelja odvajaju se
od svijetle podloge nade. Hrabrost raste.
Oni, govorimo o njima, mi – o nama,
ti, o meni. Gorki čaj ima okus
biblijskih proročanstava. Samo
da nas ne iznenadi pobjeda.
A. Zagajewski
(prepjev: Đ.Čilić)
Aquarelles inspired by poems
Here are the watercolour paintings created by the artist Rozalija Francesković who was inspired by the poems from the poetry book I wrote and named Never touching the stone beach shore.
The poems contain many Mediterranean elements and so do the aquarelles too. Enjoy the art inspired by poetry.
Never touching the stone beach shore, Rozalija Francesković
Jugo blues, Rozalija Francesković
Mala od mula, Rozalija Francesković
Colori di mare, Rozalija Francesković
The very first aquarelle presented here will be the book cover of the poetry book Never touching the stone beach shore. All the poems were written in Montenegrin language and are translated into English by Ana Klikovac. The publication of the book in its printed form is still a very delicate work in progress.
Warsan Shire’s poem
I have my mother’s month and
my father’s eyes;
on my face
they are still together.
Warsan Shire
*
Imam majčina usta i
očeve oči;
na mom licu
oni su još uvijek zajedno.
Warsan Shire
Mali princ
U nastavku su odlomci iz ,,Malog princa” Antoana de Sent-Egziperija, koga sam prošlog vikenda ponovo čitala i pročitala u jednom danu.
Tamo, ako se baobab ne iščupa na vrijeme, nikad ga se ne možeš osloboditi. On preplavi čitavu planetu. Izbuši je svojim korijenjem. I, ako je planeta veoma mala, a baobaba mnogo, ona se raspadne. ‘To je pitanje reda’, govorio mi je kasnije mali princ. ‘Kada se ujutro umiješ i urediš, treba pažljivo urediti i samu planetu. Treba natjerati sebe da redovno čupaš baobabe, čim počnu da se razlikuju od ruža, na koje mnogo liče dok su sasvim mladi. To je jako dosadan posao, ali veoma lak.’
•
Tada ništa nisam shvatio! Trebalo je da sudim o njoj po djelima, a ne po riječima. Opijala me svojim mirisom. Nisam smio da pobjegnem! Trebalo je da osjetim njenu nježnost iza tih sitnih lukavstava. Cvijeće je tako protivrječno! Ali bio sam suviše mlad da bih umio da volim.
•
Da, ja te zaista volim - rekla mu je ruža. - Moja je greška što ništa nisi znao o tome. To sad nije važno. Ali bio si glup, kao i ja. Pokušaj da budeš srećan… Ostavi to zvono. Ne treba mi više. - Ali vjetar… - Nisam baš toliko prehlađena… Prijaće mi svjež noćni vazduh. Ja sam cvijet. - A životinje… - Moram da istrpim dvije-tri gusjenice ako hoću da upoznam leptire.
•
Ali desilo se da mali princ, nakon dugog hodanja po pijesku, kamenju i snijegu, najzad pronađe neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
Mali princ, Antoan de Sent-Egziperi
La douleur / Pain
La douleur
La douleur attendra
Que les voyages s’achèvent
Que les verres se vident
Que les pieds s’arrêtent
Que les cafés ferment
Que les lits refroidissent
La douleur attendra
Et sortira
Tijana Živaljević
*
Pain
The pain will wait
That the trips come to an end
That the glasses get empty
That the feet stop
That the cafés close
That the beds get cold
The pain will wait
And will come out
Tijana Živaljević
Nouvelle ligne de la poésie - New line of poetry
Nouvelle ligne de la poésie
On s’est raconté nos vies
Est-ce qu’on s’est compris?
Tu n’as pas vécu mes pertes
Je n’ai pas vécu tes pertes
On a expliqué nos écoles
Mais je n’est pas vécu tes paragraphes
Tu n’as pas vécu mes graphes
On a expliqué nos villes
Mais je n’ai pas vécu tes pelouses
Tu n’as pas vécu mes rues
On a expliqué nos familles
Mais je n’ai pas vécu tes tartes
Tu n’as pas vécu mes beignets
A quoi ça sert de s’expliquer?
On s’est compris dans une nouvelle ligne de la poésie.
Tijana Živaljević
•
New line of poetry
We told each other about our lives
Did we understand each other?
You haven't lived my losses
I haven’t lived your losses
We explained our schools
But I haven’t lived your paragraphs
You haven't lived my graphs
We explained our cities
But I haven't lived your lawns
You haven't lived my streets
We explained our families
But I haven’t lived your pies
You haven't lived my doughnuts
What's the point of explaining ourselves?
We have understood each other in a new line of poetry.
Tijana Živaljević